Logo UZPOSUdruženje za pravo osiguranja Srbije Izaberite jezik
HomeOrgani udruženjaMeđunarodna saradnjaČasopis i Zbornik radovaČlanoviAktivnostiFAQ
 

DOKUMENTI:


 

 


 

PORUKE

UDRUŽENJA ZA PRAVO OSIGURANJA SRBIJE SA XII GODIŠNJEG SAVETOVANJA „PROMENE U PRAVU OSIGURANJA SRBIJE U OKVIRU EVROPSKOG (EU) RAZVOJA PRAVA OSIGURANJA“
ODRŽANOG NA PALIĆU 15-17. APRILA 2011. GODINE

 

– Polazeći od opšteprihvaćenih stavova Udruženja za pravo osiguranja Srbije o značaju ubrzanog napretka osiguranja u Srbiji ka prihvatanju EU sistema osiguranja, posledicama zaostajanja Srbije u tom procesu, ulozi koju ima aktivnost Udruženja u ovom procesu, istaknutih u preambuli Poruka sa X godišenjeg Savetovanja i objavljenih u časopisu „Revija za pravo osiguranja”, br. 2/2009 i stava da Poruke, kao završna faza rasprava vođenih na XII  Savetovanju, treba da predstave sadržinu najvažnijih glavnih ideja koje su iznete u toku tog Savetovanja i da sa njima treba da budu upoznata regulatorna tela u Republici Srbiji (Ministarstvo finansija, Ministarstvo za trgovinu i turizam, Narodna banka Srbije, Komisija za izradu Građanskog zakonika RS i Komisija za izradu Zakona o međunarodnom privatnom pravu RS), Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza RS i društva za osiguranje koja posluju u RS preko Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije,
            – Autori referata i učesnici XII Savetovanja, pravnici, ekonomisti i drugi stručnjaci sa akademskim obrazovanjem u osiguranju i drugim institucijama čija aktivnost obuhvata osiguranje, na osnovu objavljenih 19 referata domaćih i inostranih autora, objavljenih u Zborniku radova identičnog naslova nazivu Savetovanja i uvodnog referata objavljenog u časopisu „Revija za pravo osiguranja”, br. 2/2011 i vođene diskusije, na Savetovanju su usvojili i javnosti upućuju nove predloge u cilju usklađivanja osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja EU koji nisu bili predmet poruka  sa ranijih savetovanja, obuhvaćene u sledećim:

 

P O R U K A M A

 

OPŠTA PITANJA PRAVA I PRIVREDE OSIGURANJA

 

Neophodnost regulisanja investicionih polisa i paketa maloprodajnih investicionih proizvoda

Opadanje poverenja investitora, zajedno sa nedavnom i aktuelnom globalnom finansijskom krizom, starenje stanovništva i neodrživost postojećih penzionih fondovima skrenuli su pažnju na potencijal tzv. maloprodajnih investitora u pogledu njihovog značaja za oporavak ekonomije. S druge strane, bez uvažavanja i prenošenja najbolje evropske prakse korporativnog upravljanja u domaće propise i bez obezbeđenja njihove dosledne primene ne može se očekivati značajniji porast investiranja u Srbiji.
Prethodno navedeno dovodi do potrebe za posebnom zaštitom malih investitora na nivou nacionalnog zakonodavstva. Investicionim polisam se ne prodaju složeni i sofisticirani investicioni proizvodi kao što su derivati, svopovi, opcije itd. Ipak, njihovi prodavci bi trebalo da poseduju veće stručno znanje i iskustvo, a zahtevi za obelodanjivanjem informacija kupcima ovih polisa treba da se prošire. Specifičnosti i razlike proizvoda treba da se uzimaju u obzir, ali pri tom ne ugrožavajući cilj zaštite investitora i poštovanje zahteva za jednostavnost. Međutim, ne sme se osporavati zahtev da investitor / kupac / ugovarač osiguranja razume proizvod i njegov rizik. U navedenom smislu stoji i potreba da se reguliše da agenti osiguranja / savetnici na sličan način prodaju maloprodajne investicione proizvode. Pitanje koje se postavlja je da li bi trebalo spojiti i ujednačiti pravila za sve prodavce inesticionih proizvoda, bez razlike. Smatra se da nije potrebno da neko bude kvalifikovani posrednik za osiguranje da bi prodavao investicionu polisu bez rizika osiguranja. Njih takođe može da prodaje investicioni broker. A ako tome pristupimo sa suprotne strane, banka koja prodaje investicioni proizvod koji sadrži prenos osiguravajućeg rizika trebalo bi da bude za ovaj posao kvalifikovana kao posrednik u osiguranju jer je ovde u pitanju kvalifikovani proizvod koji pretpostavlja poznavanje posla osiguranja.
Investicione firme u EU, za sada, nemaju pravo da prodaju investicione polise. Jedno od mogućih rešenja je da prodaja svih maloprodajnih investicionih proizvoda bude regulisana na isti način, dok bi drugo rešenje zahtevalo izmenu definicije osiguravajućih proizvoda.
Prodaja investicionih polisa i paketa maloprodajnih investicionih proizvoda, trenutno, reguliše nekoliko direktiva EU, kao što je Direktiva o posredovanju u osiguranju od 2002. godine, a potreba za njihovim usklađivanjem je visoko pozicionirana na dnevnom redu Komisije EU. Za sada je Evropska komisija naručila studiju ekonomskih aspekata ponašanja malih investitora u izolovanim uslovima, a njen konačan izveštaj koji je objavljen novembra meseca 2010. godine snažno podržava potrebu za pojednostavljivanjem i usklađivanjem relevantnih propisa direktiva, a takođe postavlja neke nove ciljeve – barem za neke od investicionih proizvoda, kao što je taj da mali investitori moraju da razumeju investicioni proizvod koji kupuju, te da moraju da budu posebno informisani u pogledu kupovine ovog proizvoda sa elementom rizika.
Suština pravila koja će biti doneta na nivou EU za prodaju investicionih polisa, a koja i naš zakonodavac treba da ima u vidu prilikom regulisanja ove oblasti, jeste da reguliše obavezu prodavaca investicionih polisa i paketa maloprodajnih proizvoda u vezi sa informisanjem i savetovanjem malih investitora / kupaca ovih polisa.

 

Kartelno-pravni izuzeci u sektoru osiguranja
po novoj Uredbi o grupnim izuzećima EU od 2010. godine

Pravo konkurencije je jedna od glavnih tema Evropske Unije. Ono se, s jedne strane, tiče neposredno ponude robe i usluga sa svim finansijskim posledicama. S druge strane, krug adresata nije ograničen isključivo na zemlje članice Unije, već obuhvata sve vrste privrednih društava i poslovnih grupacija koje istupaju na njenom tržištu. Da bi se konkurencija, uprkos radno-intenzivnim i ograničavajućim merama prema tim privrednim društvima i poslovnim grupacijama, a ipak upravo kroz saradnju, stimulisala, da bi im se omogućio određeni učinak i da bi se malim i novim privrednim društvima pružila šansa za ulazak na tržište EU, 19912. godine je prvi put doneta Uredba  o grupnim izuzećima kojom zakonodavac u EU, odnosom „pravilo-izuzetak”, preduzima upravljanje konkurencijom na tržištu osiguranja. Organizacije potrošača i korisnika usluga osiguranja, Uredbom iz 2010, po prvi put su stekli pravo da zahtevaju informacije koje su u suverenoj nadležnosti privrednih društava. Suština ove nove Uredbe u poređenju sa istoimenom Uredbom iz 2003. godine je smanjenje broja radnji koje se ne smatraju kartelnim. Tako se sada samo dve situacije izuzimaju iz zabrane konkurencije: korišćenje zajedničkih statistika, tablica i studija i zajedničko pokriće određenih vrsta rizika.
Naš zakonodavac treba da reguliše konkurenciju u oblasti osiguranja na način koji se ona primenjuje u EU na osnovu Uredbe od 2010. tako što će uz opšta pravila o zaštiti konkurencije, predvideti posebna pravila za delatnost i tržište osiguranja. Pri tome, treba imati u vidu da kod nas postoji nedostatak potrebnog institucionalnog iskustva za ocenu određenih kartelno-pravnih činjenica izuzeća, te stoga, i neophodnost za odgovarajućim angažmanom pravne nauke osiguranja u regulisanju ove oblasti, ali i s tim u vezi i sprovesti tesnu saradnju sa Evropskom mrežom konkurencije u kojoj su zastupljeni anti-kartelni organi i tela za zaštitu konkurencije država članica i Evropskaom komisija sa svojim anti-kartelnim odeljenjem. U navedenom smislu, neophodno je izvršiti analizu postojećih domaćih propisa, a posebno Zakona o osiguranju u delu ovlašćenja Narodne banke Srbije da kontroliše postojanje povezanih lica i tu regulativu prebaciti u poseban propis koji bi regulisao konkurenciju u oblasti osiguranja čija bi zaštita ostala u nadležnosti Agencije za zaštitu konkurencije. Takođe bi bilo poželjno održati javnu raspravu sa zainteresovanim stranama, koja bi uključila učešće predstavnika privrede osiguranja, potrošačkih organizacija i institucionalnog organa za zaštitu konkurencije o planovima i predlozima za izradu nacrta propisa o zaštiti konkurenicije u osiguranju.

 

Najnovije reforme u poslovanju izvozno-kreditnih agencija u EU  kao rezultat primene ekoloških  standarda

Zbog osobene uloge u sprovođenju nacionalnih šema podrške izvozu putem instrumenata osiguranja i finansiranja izvoza, izvozno kreditne agencije nisu bile uključene u ostvarivanje pojedinih ciljeva i politika  EU, uključujući i one koje se odnose na zaštitu životne sredine.       
Novi dokumenat-Preporuka OECD i sekundarna regulativa EU podstiču aktuelni proces reformi izvozno-kreditnih agancija u EU koji se zasniva na primeni ekoloških standarda u poslovnim operacijama ovih institucija.
Primena Preporuke OECD-a od decembra 2003. godine o zajedničkim pristupima životnoj sredini kod izvoznih kredita podržanih od strane države utiče na novo profilisanje izvozno-kreditnih agencija kao odgovornih subjekata koji podržavaju ekološki održive projekte. Ključni značaj implementacije Preporuke u procedure izvozno-kreditnih agencija ogleda se u činjenici da one više ne osiguravaju-finansiraju izvozne poslove-projekte određene vrednosti sa rokom naplate od dve godine i duže, ako ne ispunjavaju prethodno utvrđene ekološke standarde-upustva.    
Direktivom o pristupu javnosti infomacijama koje se odnose na životnu sredinu broj 2003/4/EZ od 28. janura 2003. godine i koja obavezuje organe vlasti država članica i druga lica koja su pod kontrolom države, uključujući i izvozno-kreditne agencije, utiče se na veću transparentnost u poslovanju izvozno-kreditnih agencija u EU, posebno kada su u pitanju poslovne operacije koje nose potencijalno velike rizike na životnu sredinu.
Imajući u vidu ciljeve svih faza integracionog procesa Srbije u EU, Udruženje za pravo osiguranja Srbije smatra da bi se u našu nacionalnu šemu podrške izvozu koja se ostvaruje preko Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije već mogli uključiti neki propisi pomenute Direktive i Preporuke OECD-a, što se može smatrati da će podstaći proces reformi ove institucije koja osigurava i finansira izvoz uz podršku države, u cilju afirmacije savremenog globalnog koncepta korporativne društvene odgovornosti (kao što je na primer, klasifikacija projekata sa stanovišta potencijalnog uticaja na životnu sredinu).

 

OSIGURANJE LICA

Materijalna sigurnost u starosti i žvotna osiguranja

Stabilan penzijski sistem jedan je od preduslova ekonomskog rasta i razvoja. Zato je važno da postoji sigurnost penzija, nezavisno da li sistem može da stvori prihode dovoljne da obezbedi socijalno prihvatljiv životni standard i njihovo uredno finansiranje. Povratni efekti bi se ogledali kroz uticaj na tržište rada i tržište kapitala.
Konstatuje se da su u Srbiji suštinski razlozi za reformom sistema obaveznog penzijskog osiguranja isti kao i u svetu, a to su: nastojanje da se smanji javna potrošnja i budžetski deficit, rešavanje problema starenja stanovništva, sprečavanje ranijih odlazaka u penziju i potreba za većim obuhvatom osiguranika.
U Srbiji se reforma obaveznog penzijskog osiguranja svodi na smanjenje primanja najstarijih. Iako su prosečne srpske penzije među najnižima u Evropi, ne preduzimaju se mere kojima bi se uspostavio sistem penzijskog osiguranja koji garantuje dostojanstvenu starost. Rešenje je u obezbeđenju dopunskih penzija svim građanima bez obzira na to gde su radili (u privredi, javnim ustanovama, državnim organima, licima koja su se bavila slobodnim profesijama, poljoprivrednicima). Zato treba iskoristiti sve mogućnosti privatnog životnog osiguranja, kolektivnog ili individualnog. A poreska politika mora biti u funkciji razvoja svih životnih osiguranja koja mogu da obezbede materijalnu sigurnost u starosti.
Prema našim pozitivno-pravnim propisima, premije dobrovoljnih osiguranja tretiraju  se kao zarada i podležu porezu na zarade od 12%. Međutim, premije za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje, odnosno doprinosi koje poslodavac obustavlja i plaća iz zarade zaposlenog a koji je član dobrovoljnog penzijskog fonda, ne smatraju se zaradom i ne oporezuju se do iznosa koji se usklađuje sa stopom cena na malo na godišnjem nivou. Stoga, trebalo bi da se isto poresko oslobođenje predvidi i za članove doborovoljnog penzijskog fonda koji nisu zaposleni, budući da članstvo u dobrovoljnom penzijskom fondu nije uslovljeno radnim odnosom.
Konstatuje se da naš zakonodavac nije ništa učinio da pojednostavi složeno pitanje dopunskih penzija. Nema odgovarajućih propisa iako je moguće koristiti iskustva zemalja koje su donele takve propise radi podsticanja razvoja raznih životnih osiguranja. Potpuno su zanemareni kolektivni ugovori poslodavaca i društava za osiguranje u oblasti osiguranja dopunskih penzija. Takva osiguranja se zaključuju, ali je njihov broj zanemarljiv. To je posledica činjenice da nedostaju propisi koji detaljno regulišu odnose poslodavaca, osiguravača, osiguranika i drugih korisnika osiguranja.
U Srbiji se i pored osnivanja dobrovoljnih penzijskih fondova građani više opredeljuju za životno osiguranje kao način štednje za starost. Kada se govori o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, uglavnom se misli na štednju putem penzijskih fondova jer je u ovoj oblasti donet samo Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima. Međutim, država treba da stimuliše razne sisteme dopunskih penzija, a pre svega kolektivno rentno osiguranje. I pored toga što se ukazuje na neophodnost i prednost ulaganja u penzijske fondove, od osnivanja prvih fondova pa do danas nema nema većih pomaka. To je dokaz da treba nešto radikalno promeniti u sistemu dopunskih penzija. Poreskom politikom i zakonskim propisima o kolektivnom životnom osiguranju treba podsticati štednju, a ne donositi kratkoročne mere radi pomoći najugroženijim licima kako se to čini sada. Drugi penzijski stub ne mora biti obavezan i ne čini ga samo ulaganje u penzijske fondove. Penzijski fondovi su jedan od instrumenata obezbeđenja dopunskih penzija na osnovu kolektivnih ugovora koje u pravu većeg broja zemalja poslodavac zaključuje sa društvom za osiguranje ili sa penzijskim fondom.  
Jedan od osnovnih razloga zbog čega Srbija nije uvela drugi stub je njeno nerazvijeno finansijsko tržište i oskudna ponuda finansijskih instrumenata.
Narodna banka Srbije kao organ za nadzor osiguranja sprovodi kontrolu penzijskih fondova posebno u pogledu ulaganja sredstava samo u najsigurnije i najlikvidnije hartije od vrednosti, i to je najčešće isticani argument u prilog tvrdnji da je poslovanje ovih fondova sigurno. Ako je već tako, postavlja se pitanje zašto svi fondovi ne garantuju za obaveze eventualno neuspešnog fonda stvaranjem tzv. superfonda, ili da takvu garanciju obezbedi, što je bolje, država, dok se ne stvore uslovi da se prihvati garantna šema o kojoj se diskutuje u Evropskoj uniji. Na ovaj način građani bi znali da postoji garancija da će posle niza godina uplaćivanja doprinosa dobiti penziju, te bi postojao mnogo veći broj onih koji bi se opredelili za takav vid štednje.
Od reformi ne treba očekivati da će rešiti sve probleme penzijskog sistema. Svetska banka danas više nije tako kategorična u primeni modela penzijske reforme koji je ranije zagovarala. Zato se može reći da je sprovela jednu vrstu eksperimenta kako bi ispitala kako će taj model izgledati u praksi država u tranziciji. Da bi se dugoročno rešio problem deficita penzijskog sistema i poboljšao položaj penzionera ključne poluge su rešavanje problema nezaposlenosti i povećanje proizvodnje. To predstavlja teži put za „ozdravljenje”“, ali je, sigurno, mnogo efikasniji.

Osiguranje dugoročne nege

Sa sve većom populacijom koja ulazi u duboku starost, potrebe za dugoročnom negom starih i nemoćnih lica rastu. Demografska procena je da će se i u Srbiji intenzivirati proces starenja stanovništva i da će doći do daljeg produženja prosečnog ljudskog veka, što će dovesti do značajnijeg uvećanja broja starijih lica.
Imajući u vidu da prava iz zdravstvenog osiguranja iz godine u godinu mogu da se menjaju, budu veća ili manja, jasno je da se dobrovoljnim zdravstvenim osiguranjem, uz postojanje odgovarajućih proizvoda privatnog osiguranja, ona mogu proširiti na nivo prihvatljiv za one koji to žele. To znači da društva za osiguranje novim proizvodima mogu obuhvatiti kombinaciju osiguranja dugoročne nege i nabavke lekova, dijagnostike, terapije i rehabilitacije za slučaj bolesti ili povreda. Pored navedenog, društva za osiguranje treba da uoče da postoji prostor za razvoj novih proizvoda osiguranja i u svim drugim oblastima koje reguliše Zakon o zdravstvenom osiguranju, u kojima su prava i obim ograničeni ili isključeni iz obaveznog osiguranja zdravstvene zaštite, a mogu se javiti kao dopunski uz pružanje usluga nege i pomoći.
Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđena je mogućnost ostvarivanja novčane naknade za pomoć i negu drugog lica, bez dokazivanja da je potreba za negom i pomoći drugog lica nastala kao posledica povrede na radu. S obzirom da se visina novčane naknade za ovu namenu utvrđuje u određenom iznosu koji može biti nedovoljan prema obimu i kvalitetu potreba nege i pomoći, u našoj zemlji je neophodno podstaći alternativne davaoce usluga putem osiguranja, pre svega društva za osiguranje, koja sprovode dobrovoljno zdravstveno osiguranje, da prošire ponudu novim proizvodima osiguranja namenjenih finansiranju ove vrste potreba građana, kao što su (naročito): osiguranje dugoročne nege sa zdravim ili već zavisnim licima od tuđe nege, osiguranje dugoročne nege sa jednokratnom i redovnom nadoknadom, sa jednokratnim plaćanjem ili višekratnim plaćanjem premije, privremeno ili doživotno pokriće, osiguranje pružanja usluga, nadoknade troškova ili u vidu isplate fiksne sume.
Da bi se otpočelo sa sprovođenjem ove vrste osiguranja i u Srbiji, neophodno je da društva za osiguranje u uslovima osiguranja definišu koji stepen zavisnosti od tuđe nege treba da bude pokriven osiguranjem, visinu beneficije na koju osiguranik ima pravo, kada je nastupio osigurani slučaj i koje su tada obaveze društva za osiguranje. Potrebno je, naravno, da društva za osiguranje definišu uslovima osiguranja i vrste pomoći licima koja su zavisna od tuđe nege, a one bi mogle da budu u vidu pomoći kod kuće, tele-pomoći, posredstvom organizovanja dnevnog centra za boravak lica kojima je potrebna tuža neka i u vidu prilagođavanja prebivališta ovih lica.

 

UGOVOR O OSIGURANJU

Posebne odredbe o obaveznom osiguranju od odgovornosti kao deo zakona koji reguliše ugovor o osiguranju

Ispitivanje područja u kojima se pojavljuju razlike u regulisanju ugovornih odnosa u vrstama obaveznih osiguranja od odgovornosti u uporednom pravu i konkretnih razlika koje postoje u regulisanju ugovornih odnosa u ovim vrstama osiguranja u Srbiji, ustanovljava se da:
1. Osim predimenzioniranog regulisanja ugovornih odnosa u obaveznom osiguranju od odgovornosti (dalje u tekstu: OOO) vlasnika motornog vozila koje isključuje konkurenciju osiguravača, potpunijeg regulisanja ovih odnosa u osiguranju od odgovornosti vlasnika vazduhoplova i motornih čamaca i onih koja su propisana u dve međunarodne konvencije koje je ratifikovala Srbija (osiguranje odgovornosti za štete prouzrokovane zakađivanjem naftom i za štete prouzrokovane zagađivanjem pogonskom naftom) ni za jedno OOO nisu propisani elementi kojima se bliže opredeljuje sadržina budućih ugovora o OOO,
2.  U najvećem broju ovih osiguranja je zbog nedovoljnog regulisanja ugovornih odnosa ugovaračima ostavljena prevelika sloboda ugovaranja uslova ugovora koja može da bude iskorišćena na štetu interesa korisnika ovih osiguranja / trećih lica (primer: OOO proizvođača za lekove i medicinska sredstva ili prevoznika u železničkom saobraćaju),
3. Od zakonodavca u Srbiji, kao i zakonodavaca u drugim državama, ne može se očekivati da će u posebnim zakonima kojima se uvode OOO uvek propisati minimalni okvir za njihovo sprovođenje kao ugovornog odnosa (o čemu govore brojni razlozi nepolitičke prirode),
            4. Negativne posledice nepotpunog regulisanja ugovornih odnosa u vrstama OOO koja se uvode posebnim zakonima u Srbiji, na način da se oni regulatorno  upotpune i unaprede tako da obezbede maksimalizaciju zaštite interesa trećih opštećenih lica / potrošača, proširenu zaštitui osiguranika i zaštitu javnog interesa u njihovom sprovođenju, mogu da se prevaziđu tako što će se u zakon koji uređuje ugovor o (kopnenom) osiguranju uneti odgovarajući korpus jedoobraznim normi, uglavnom prinudnih, za ugovorne odnose koji bi se primenjivao na sva OOO, u područjima i na način kako je to učinjeno u zakonima o ugovoru o osiguranju nekih razvijenih država EU (Nemačka, Austrija, Češka).
Novi Građanski zakonik Srbije, čiji je prednacrt u delu obligacionih odnosa već objavljen, da bi bio usaglašen sa novim razvojem osiguranja od odgovornosti i ovih obaveznih osiguranja u evropskom pravu osiguranja i da bi podsticao nesmetani razvoj ovih vrsta osiguranja, treba da obuhvati sledeća specijalna pravila:
1. Odredbu da se odredbe zakonika o OOO primenjuju i kada je ugovorom o osiguranju data zaštita (trećem licu i osiguraniku) koja ispunjava više od minimalno propisane zaštite ustanovljene zakonom kojim je OOO uvedeno,
2. Da se ugovorom o osiguranju može bliže odrediti sadržina i obim obaveznog osiguranja, ukoliko se time ne ugrožava ostvarenje cilja  određenog obaveznog osiguranja i ako drugačije nije određeno zakonom,
3. Da se osiguranje odgovornosti, za čije zaključenje postoji obaveza predviđena zakonom, zaključuje sa osiguravačem koji je ovlašćen da obavlja poslove u Srbiji,
4. Obavezu za osiguravača da zaključi ugovor o OOO bez odlaganja po prijemu ponude osiguranja koja odgovara uslovima pod kojima ga on sprovodi, odnosno u suprotnom, da se ovaj ugovor smatra zaključenim istekom ovog kratkog roka po prispeću ponude osiguravaču,
5. Da odgovornost osiguravača postoji u obimu propisane sume osiguranja i rizika koji je preuzeo i da ukoliko (posebnim) zakonom nije drugačije određeno da najniža sumu osiguranja na koju se mora ugovoriti osiguranje u evrima u dinarskoj protivrednosti za svaki odštetni zahtev i za sve odštetne zaheve za koje osiguravač odgovara u jednoj godini osiguranja iznosi 100.000, odnosno 400.000 evra,
6. Da osiguravač ima predugovornu obavezu da informiše osiguranika, uz naznačenje minimalne sume osiguranja, da postoji obavezno osiguranje i da ono koje se predlaže osiguraniku da ga zaključi je usaglašeno za određenim zakonskim popisima,
7. Da postoji supsidijerna odgovornost osiguravača prema trećem licu, propisivanjem da on odgovara trećem licu samo ako ono ne može da dobije naknadu pretrpljene štete od drugog osiguranikovog osiguravača od štete ili od nosioca socijalnog osiguranja,
8. Da je pravo na regres osiguravača koji je namirio treće lice, kada je delimično ili u celosti oslobođen obaveze prema osiguraniku, ništav ako je na štetu trećeg lica,
9. Da osiguravač koji ima pravo na regres da može u regresnom postupku od osiguranika da zahteva naknadu troškova koje je imao povodom isplate naknade trećem licu i kamatu od isplate naknade,
10. Da treće lice ima prema osiguravaču nakon nastupanja osiguranog slučaja: (a) dužnost da kad istakne zahtev prema osiguraniku u vansudskom postpuku da o tome u tekstuaelnoj formi obavesti osiguravača u roku od 15 dana, a ako ga je istakao u sudskom postupku – bez odlaganja, b) dužnost da na njegov zahtev dostavi, ako je potreban, izveštaj o štetnom događaju i visini štete i c) dužnost, ako se to od njega opravdano može očekivati da može da ih pribavi, da osiguravaču dostavi isprave o štetnom događaju i visini štete,
11. Da osiguravač ne može iznos dospele premije ili drugih potraživanja iz ugovora da kompenzira sa potraživanjem koje prema njemu ima treće lice ili osiguranik,
12. Proširenje po samom zakonu osiguranja odgovornosti preduzeća na odgovornost određenih lica, koja čine njegov personal, kao osiguranja za tuđ račun (na primer, na odgovornost zaposlenih na poslovima vođenja ili nadziranja celokupnog ili dela poslovanja osiguranika, na odgovornost zastupnika i prokurista),
13. Da po samom zakonu, bez mogućnosti drugačijeg ugovaranja, prelazi ugovor o osiguranju na sticaoca preduzeća koje ima zaključeno obavezno osiguranje iz obavljanja delatnosti i dejstvo tog prelaza (na kupca, zakupca, plodouživaoca ili sticaoca po drugom sličnom pravnom osnovu), i na isti način regulisati prelaz i dejstvo prelaza ugovora na sticaoca stvari u vezi sa čijom upotrebom je zaključeno OOO,
14. Da zastarelost direktnog zaheva trećeg oštećenog lica, koji je zahtev prethodno podneo osiguravaču u mirnom postupku regulisanja štete, počinje da teče od trenutka kad je osiguravač odluku o tome u pismenoj formi dostavio trećem licu,
15.  Da su u redosledu isplata kad postoji više zahteva za naknadu štete koje osiguravač duguje na osnovu istog štetnog događaja, kada oni premašuju sumu osiguranja, na prvom mestu su zahtevi zbog štete na licima, na drugom, zahtevi za ostale štete koje su pretrpela fizička lica i pravna lica privatnog prava, na trećem, zahtevi koji su prešli na osiguravača ili treće lice zbog šteta na licima i ostalih šteta, na četvrtom, zahtevi koji su prešli na nosioce socijalnog osiguranja i na kraju, na petom mestu u redosledu, svi ostali zahtevi,
16. Da se posledice iscrpljenja sume osiguranja isplatama u skladu sa rangiranim zahtevima ispoljavaju tako da nosilac zahteva koji je prethodno trebalo da bude namiren, ako nije podneo svoj zahtev do raspodele sume osiguranja, ne može se pozivati na rang kome pripada njegovo potraživanje, ukoliko osiguravač nije računao ili morao računati sa naknadnim podnošenjem njegovog zahteva,
17. Da ukoliko je pravosnažnom presudom u sporu između trećeg lica i osiguravača utvrđeno da trećem licu ne pripada zahtev za naknadu štete, presuda deluje i u korist osiguranika. A ako je doneta u sporu između trećeg i osiguranika, da deluje i u korist osiguravača,
18. Da ugovor pestaje po isteku 30(45) dana od dana odašiljanja pisanog obaveštenja stečajnog, odnosno likvidacionog upravnika, ugovaraču osiguranja da je otvoren stečaj, odnosno likvidacija,
19. Da obaveza osiguravača, odnosno osigurani slučaj nastaje u momentu štetnog događaja, ako drugačije nije određeno zakonom.

 

Ugovor o osiguranju pravne zaštite kao predmet zakona
koji uređuje ugovor o osiguranju

Osiguranje pravne zaštite u državama članicama EU ima dugogodišnju tradiciju i zahvaljujući njegovom stalnom usavršavanju kao proizvoda osiguranja i modela njegove prodaje na tržištu EU je u 2010. godini ostvarena premija u iznosu nešto ispod 7 milijardi evra.  Uređeno je Direktivom 87/344/EEZ, od 22. juna 1987. godine u obimu osnovnih prava koja se osiguraniku u svakoj državi članici zaključenjem ugovora o ovom osiguranju moraju priznati. Sve države članice su u svojim zakonima o ugovorima o osiguranju ili drugim zakonima kojima se reguliše ugovor o kopnenom osiguranju u toku sprovođenja direktive uredile i kasnijim osavremenjavanjem ovog svog zakonodavstva upotpunile regulativu ugovora o osiguranju pravne zaštite, ostavljajući pri tome društvima za osiguranje da uslovima osiguranja definišu pojedine njegove elemente kao što su pravni odnosi ili delatnosti osiguranika u kojima se osiguraniku obezbeđuje pokriće troškova pravne zaštite, šta se smatra osiguranim slučajem i kada on nastupa, troškova koji su isključeni iz pokrića u ovom osiguranju, specifičnih prava i obaveza ugovornih strana i dr.
            S obzirom da zakonodavstvo Srbije ne normira ovu vrstu osiguranja koja je poprimila obeležja „klasike” proizvoda koji postoje na tržištu osiguranja država EU, da jeu domaća društva za osiguranje ne sprovode, te da je ono slabo poznato javnosti kao moguć i koristan alternativni oblik advokaturi i drugim stereotipnim oblicima pravne zaštite ugroženih prava i pravnih interesa pravnih subjekata, Udruženje za pravo osiguranja Srbije smatra apsolutno neprihvatljivim i neobjašnjivim činjenicu da država kojoj je strateški politički cilj učlanjenje u EU da u 2010. godine u objavljenom Prednacrtu Građanskog zakonika Srbije u kome se želi da se na nov i savremeni način urede opšta i posebna pravila o ugovoru o kopnenom osiguranju, osiguranje pravne zaštite nije dobilo mesto kao predmet regulisanja.
            Zato se radi popunjavanja ove praznine u Prednacrtu pedlaže da se u delu u kome je regulisan ugovor o osiguranju unese poseban odeljak 4: „Osiguranje pravne zaštite”. I u njemu, prvo, sprovesti implementaciju rešenja iz pomenute direktive definisanjem ugovora o osiguranju pravne zaštite, prihvatanjem odgovarajućeg metoda iz direktive kojim se sprečava nastanak sukoba interesa između osiguranika i osiguravača, kao što su slučajevi kada oštećeni-osiguranik pravne zaštite postavlja zahteve prema osiguravaču od odgovornosti koji je istovremeno i osiguravač pravne zaštite ili kada međusobno suprotstavljene stranke u sudskom ili drugom postupku imaju zaključen ugovor o osiguranju pravne zaštite sa istim osiguravačem (metod odvojene obrade štete, slobodnog izbora advokata ili kumulativnim metodom), ustanovljenjem prava za osiguranika na slobodan izbor advokata preko koga će štititi svoje pravne interese, prava na sprovođenje posebnog postupka u slučaju sukoba mišljenja izmešu osiguranika i osiguravača pravne zaštite o tome da li postoji ili ne osiguravajuće pokriće, propisivanjem minimalne sadržine ugovora o osiguranju pravne zaštite, obaveze osiguravača da u polisi ovog osiguranja naznači obim pokrića, premiju i sumu osiguranja koje se odnosi na osiguranje pravne zaštite ako se istim ugovorom obezbeđuje pokriće iz osiguranja pravne zaštite zajedno s pokrićem iz neke druge vrste osiguranja itd. I drugo, da se u Prednacrt ugrade savremena rešenja o ovom ugovoru po ugledu na ona koja su prihvaćena u državama članicama EU, među kojima i neka kojima se štite interesi osiguravača pravne zaštite. U ovu grupu odredbi koje treba uključiti naročito ističemo one kojima se: propisuje obaveza osiguravača da snosi sve troškove pravne zaštite osiguranika ako u popisanim rokovima od podnošenja zahteva za pokrićem troškova pravne zaštite pisanim putem ne obavesti osiguranika o tome da li postoji ili nepostoji osiguravajuće pokriće, ako ugovor o osiguranju ne predviđa postupak rešavanja sukoba mišljenja o postojanju ili nepostojanju osiguravajućeg pokrića, osiguravač povredi obavezu da informiše osiguranika o pravu na sprovođenje ovog posebnog postupka ili kad se osiguraniku u postupku rešavanja sukoba mišljenja o pravu na osiguravajuće pokriće ne prizna pravo na pokriće a osiguranik uprkos tome pokrene postupak i uspe u postupku zaštite svojih pravnih interesa.

 

Novi Zakon o zaštiti potrošača i njegova usklađenost sa EU pravom u oblasti ugovorne zaštite potrošača usluga osiguranja

Dobra rešenja koja doprinose poboljašanju položaja ugovarača osiguranja koji ima položaj potrošača usluga osiguranja sadržana u novom Zakonu o zaštiti potrošača od 2010. godine (dalje u tekstu: ZPP) su ona koja se odnose na obavezu da potrošač bude obavešten o samom pružaocu usluge, uslovima pod kojima ponuđač / osiguravač zaključuje ugovor i načinu pružanja usluge / osiguranja na daljinu, čime je potrošačima prilikom zaključivanja ugovora o osiguranju na daljinu obezbeđena zaštita koju ustanovljava Direktiva 2002/65/EC o finansijskim uslugama na daljinu za potrošače. U red ovakvih rešenja dolaze i ona kojima je postignuto da se prepozna i zabrani postupanje osiguravača koje se može okarakterisati kao nepošteno / nekorektno poslovanje u bilo kom vidu da se javlja, da li kao poslovanje koje obmanjuje ili ono koje se smatra agresivnim, na koji način je ZPP usklađen sa Direktivom 2005/29/EEC o nekorektnoj trgovačkoj praksi pravnih lica prema potrošačima na unutrašnjem tržištu. Takođe, dobra su i ona rešenja u ovom zakonu kojima se definišu, na način predviđen u  Direktivi 93/13/EEC o nepoštenim klauzulama u potrošačkim ugovorima, nepoštene / nekorektne klauzule u ugovorima o kojima se nije posebno pregovaralo i omogućava da se potrošači kao pojedinci i njihove asocijacije obrate sudu radi oglašavanja ništavom određene nepoštene ugovorne klauzule i naloži trgovcu / osiguravaču da bez odlaganja obustvi ugovaranje nepoštenih klauzula. Na isti način, prema ZPP, omogućava se da se postigne zabrana, odnosno spreči nekorektno poslovanje trgovca / osiguravača, što je predviđeno u pomenutoj Direktivi 2005/29/EC.
Ono što je u ZPP suprotno Direktivi 93/13/EEC jeste da proceni poštenosti podležu ne samo ugovorne klauzule o kojima se nije posebno pregovaralo već i one koje su bile predmet pregovora sa potrošačem i da oceni pravičnosti podležu, suprotno ovoj direktivi, klauzule kojima se definiše obim osiguravajućeg pokrića i visina ugovorene premije osiguranja.
            Novi ZPP sadrži i neka nedovoljna rešenja za ugovornu zaštitu potrošača usluga osiguranja jer on nema u vidu specifičnosti koje se odnose na delatnost osiguranja. To su ona koja se odnose na obavezu osiguravača na informisanje ugovarača osiguranja / potrošača pre zaključenja i tokom trajanja ugovora o osiguranju o samom osiguravaču i ugovoru koji se zaključuje, a ako se ugovor zaključuje preko posrednika osiguranja (zastupnika i brokera osiguranja) informacije koje je on dužan da saopšti potrošaču o sebi i načinu na koji posreduje u zaključivanju ugovora o osiguranju. Ovde su u pitanju specifične obaveze koje imaju osiguravači i posrednici osiguranja na informisanje ugovrača / potrošača predviđene, na primer, Trećom direktivom 42/49/EEZ o usaglašavanju zakonskih, podzakonskih i upravnih akata koji se odnose na direktno osiguranje, osim osiguranja života, Direktivom 2002/83/EC o osiguranju života i Direktivom 2002/92/92/EC o posredovanju u osiguranju. Zbog toga je neophodno da se u Zakon o osiguranju unesu odredbe o sadržini ovih informacija i načinu njihovog saopštavanja na način predviđen u ovim direktivama.

 

Način uređenja kolizionih pravila za ugovor o osiguranju u novom Zakonu o međunarodnom privatnom pravu Srbije

Jedna od najznačajnijih novina koju je donela Uredba Evropskog parlamenta i Saveta EU br. 593/2008 jeste kodifikacija kolizionih normi za ugovor o osiguranju. S obzirom da je Srbija sa EU zaključila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kojim se obavezala da uskladi svoje pravo sa pravom EU, to bi pretpostavljalo da u novi Zakon o međunarodnom privatnom pravu, čija izrada je u toku, gde je god to moguće, treba prihvatiti koliziona pravila sadržana u ovoj Uredbi.
            Udruženje za pravo osiguranja Srbije podržava izraženo mišljenje na Savetovanju da je sistem kolizionih pravila za ugovore o osiguranju u pomenutoj Uredbi nedovoljno koherentan i nedovoljno razumljiv da bi mogao u ovom trenutku da bude prihvaćen u ovom našem novom zakonu, jer je njenim odredbama izvršena podela ugovora o osiguranju na one koji se uređuju članom 7. i na one na koje se primenjuju opšta pravila Uredbe, da se odredbama čl. 7 uvodi, umesto uprošćen, složen koliziono-pravni režim za ugovore o osiguranju, da članom 7. nisu obuhvaćeni svi ugovori o osiguranju, s obzirom da je zadržano kolizono-pravno razlikovanje ugovora o osiguranju na ugovore o osiguranju masovnih rizika u EU i ugovore o ovim rizicima van EU, da pojedina pitanja kao što je kolektivno osiguranje uopšte nije regulisano i tako dalje. Takođe, Udruženje podržava izraženo mišljenje da u ovom trenutku koliziono-pravni režim za ugovore o osiguranju uređen u Uredbi nije moguće prihvatiti jer Srbija još nije ozbiljnije započela harmonizaciju domaćeg materijalnog prava o ugovoru o osiguranju sa pravom EU kao što je ono o podeli ugovora o osiguranju na ugovore o osiguranju masovnih rizika i ugovore o osiguranju velikikh rizika, što bi moglo izazvati „zabunu” u domaćem pravnom poretku i na domaćem tržištu osiguranja. Tako što bi se sudovi suočili sa novim pravnim pojmovima u kolizionim normama kojih nema u materijalnom pravu osiguranja Srbije, a društva za osiguranje bi bila „u nedoumici” da li treba da promene svoje opšte uslove osiguranja u potpunosti ili samo za ugovore o osiguranju sa elementom inostranosti ili bi, pak, trebalo i dalje da posluju u skladu sa materijalno-pravnim propisima koji su na snazi u Srbiji. Ovo bi se svakako negativno odrazilo i na osiguranike kao korisnike proizvoda osiguranja, te da ovakvo ukupno stanje zaista nije poželjno. Uredba je neprimenjiva i zbog toga što je preuzela koliziona pravila za ugovor o osiguranju iz direktiva o osiguranju koje imaju za cilj stvaranje jedinstvenog tržišta osiguranja unutar EU. Direktive su prožete specijalnim odnosima država članica EU i prvenstveno su namenjene za primenu u njihovim međusobnim odnosima. Zato je i zadržana podela na ugovore o osiguranju masovnih rizika u EU, na koje se primenjuje čl. 7 i ugovore o osiguranju masovnih rizika izvan EU, na koje se primenjuju opšta pravila Uredbe – neograničena autonomija volje, odnosno princip najbliže veze, odnosno pravo redovnog boravišta osiguravača. Dakle, gotovo ista koliziona pravila koja predviđa važeći Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja od 1982. godine.
Polazeći od rečenog, Udruženje za pravo osiguranja Srbije podržava stav iznet na savetovanju da je neophodno sačekati da se naše pravo osiguranja uskladi sa postojećim direktivama EU, pa tek onda pristupiti izgradnji koliziono-pravnog režima za ugovor o osiguranju koje odgovara rešenjima iz Uredbe, a do tada u Zakonu o međunarodnom privatnom pravu predvideti prelazna rešenja prema kojima bi se: 1. na ugovore o osiguranju i ugovor o reosiguranju primenjivala opšta koliziona pravila za obligacione ugovore, 2. na potrošačke ugovore o osiguranju primenjivale kolizione norme za potrošačke obligacione ugovore, i 3. na ugovore o obaveznom osiguranju primenjivala posebna koliziona norma koja bi upućivala na pravo države koja je uvela obavezu osiguranja.

 

OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI

 

Sprovođenje osiguranje od odgovornosti direktora i drugih organa privrednog društva u praksi domaćih društava za osiguranje

Mali broj naših društva za osiguranje je tek odnedavno uključilo osiguranje od odgovornosti direktora i drugih članova organa privrednog društva u svoju javnu ponudu vrsta osiguranja koje sprovode. Kada se ovde kaže „u svoju javnu ponudu” ima se u vidu da je poznata praksa da pojedina društava za osiguranje zaključuju ugovore o ovom osiguranju samo sa određenim privilegovanim poslovnim partnerima i da su njihovi uslovi osiguranja nedostupnia javnosti.
Iako javno dostupni uslovi u ovoj vrsti osiguranja domaćih društava za osiguranje po mnogim pitanjima znatno zaostaju za onim što se može nazvati trendom u ovoj vrsti osiguranja, često zbog ograničenja koja postoje u našem Zakonu o obligacionim odnosima kao što je da neka od njih u ovoj vrsti osiguranja usvajaju kao trenutak nastupanja osiguranog slučaja momenat nastanka štetnog događaja (tj. osiguranog rizika) što nije praksa u svetu, jer usvajanje ovog rešenja ne odgovara ovoj vrsti osiguranja i izvesno je da će imati određeni uticaj na smanjenje kapaciteta tržišta ovog osiguranja i smanjiti mogućnost reosiguranja viška rizika, samo njihovo donošenje govori o buđenju naše prakse osiguranja i sve većoj potražnji za ovim osiguranjem velikog privrednog značaja.
U vezi sa ovim javnosti dostupnim uslovima osiguranja postavlja se ključno pitanje u kojoj meri su usvojena rešenja u njima u funkciji da se kupovinom ovog osiguranja biti zadovoljeni i u interesu ostalih nosilaca interesa za ovim osiguranje, a ne samo osiguranog direktora i drugih članova korporativnih organa. To su interesi poverilaca privrednog društva u pogledu svojih zahteva za naknadu štete prouzurokovane odgovornošću članova korporativnih organa, interesi akcionara, odnosno drugih vlasnika privrednog društva, intresi samog privrednog društva, interesi zaposlenih u društvu i interesi društvene zajednice (države).
Analizom pomenutih uslova osiguranja od odgovornosti naših društava za osiguranje koje prema njima sprovode ovo osiguranje u ovom trenutku dolazi se do zaključka da se njima prvenstveno pruža zaštita članovima uprave od lične odgovornosti i to naknadom štete umesto njih i pružanjem pravne zaštite osiguranim članovima uprave (Uslovi za osiguranje od odgovornosti direktora i članova uprave Delta Generali od 12. oktobra 2007. god., čl. 13 i 14; Uslovi za osiguranje profesionalne odgovornosti direktora i vodećih rukovodilaca zbog povrede radne dužnosti Dunav osiguranje, čl. A; bez označenja datuma primene, preuzeti sa sajta 15. februara 2011).
            Osnovno u odgovoru na pitanje da li su ovim uslovima uvaženi interesi svih zainteresovanih lica je kako je određen krug korisnika ovog osiguranja. Prema jednoj odredbi uslova osiguranja jednog društva za osiguranje, predmet ovog osiguranja je građansko-pravna odgovornost osiguranika za čisto finansijske štete nanete trećim licima, koje su nastale kao posledica budućeg, neočekivanog i od volje osiguranika nezavisnog štetnog događaja Uslovi Delta Generali, čl. 2. st. 1. Trećim licem u smislu ovog osiguranja smatraju se sva lica koja nisu osiguranik ili osiguravač. Trećim licem smatra se i korisnik osiguranja, za koje je određeno da je matično privredno društvo u kome osiguranik obavlja poslove direktora, člana upravnog, izvršnog i nadzornog odbora, člana odbora revizora, internog revizora, kao i poslove za koje ima ugovorna ili statutarna ovlašćenja u upravljanju poslovima privrednog društva, kao i privredno društvo u kome matično društvo ima vlasnički udeo  (Uslovi Delta Generali, čl. 1).
 Iz načina određenja značenja korisnika osiguranja u ovim uslovima osiguranja proizlazi da osiguranje od odgovornosti direktora usvaja pretpostavku da privredno društvo, koje se često nalazi u ulozi oštećenog radnjama članova uprave, može naknadu ostvariti od osiguravača. U ovim uslovima je, dakle, osiguranjem od odgovornosti direktora obuhvaćena i unutrašnja odgovornost. Smatramo da je ovakva odredba jako korisna,  jer njeno postojanje treba da motiviše privredna društva da preuzmu ulogu lidera u razvijanju prakse procesuiranja direktora i članova uprave osumnjičenih za loše poslovanje i ukidanja loših starih navika pokrivanja posledica njihove nepažnje. Što se tiče ostalih zainteresovanih lica, iz odredbe o korisniku osiguranja proizlazi da zaposleni (tj. sva fizička lica koja su u radnom odnosu kod korisnika osiguranja) nemaju pravo na naknadu iz ovog osiguranja. To je rešenje koje je usklađeno sa preovlađujućom uporedno-pravnom praksom osiguranja. Postavlja se, međutim, pitanje kakav je položaj poverilaca? Da li su i njihovi zahtevi protiv članova uprave isključeni iz pokrića? Budući da se oni ne pominju među licima koja nisu korisnici osiguranja, kao ni u odredbama o isključenim štetema, moglo bi se protumačiti da se mogu okoristiti kupljenim pokrićem da u odredbi o vremenskom važenju osiguranja ne stoji da u slučaju pokretanja postupka likvidacije ili stečaja korisnika osiguranja, obaveza osiguravača traje do momenta pokretanja navedenih postupaka (Uslovi Delta Generali, čl. 8. st. 3). To znači da otvaranje stečaja automatski dovodi do gubitka osiguravajuće zaštite i nemogućnosti poverilaca da se do iznosa svojih potraživanja namire od osiguravača članova uprave. Ovakvo rešenje je dobro za privredno društvo, jer sprečava nastanak sporova u vezi sa pitanjem da li osiguranje pripada privrednom društvu ili članovima uprave. S druge strane, ono poveriocima ne pruža nikakvu nadu da će kupovina ovog osiguranja doprineti povećanju njihove zaštite, tako da svi ostali pravni instituti kojima se oni štite ostaju jednako aktuelni kao i pre pojave ovog osiguranja u praksi naših društava za osiguranje. I to je izvesno veliki nedostatak uslova osiguranja koji se mora otkloniti ako je cilj društva za osiguranje po kojima ono posluje da se ostvari sveukupna funkcija razmatranog osiguranja.
Prema odredbi uslova drugog domaćeg društva za osiguranje, ovi uslovi pružaju naknadu za odštetne zahteve koji su podneti protiv osiguranika tokom perioda važnosti polise, a koji su proistekli iz nedozvoljenih radnji koje učini osiguranik u svojstvu direktora, rukovodioca ili zaposlenog u kompaniji, osim štete koju je kompanija nadoknadila osiguraniku (Uslovi, Dunav osiguranje, čl. А). Odštetni zahtev podrazumeva: 1) tužbu ili sudski postupak (uključujući parnični postupak) treće strane, protivtužbu ili arbitražni postupak pokrenut od strane nekog lica ili organizacije protiv osiguranika zbog novčane odštete ili druge materijalne pomoći / olakšice, uključujući i nenovčanu pomoć; 2) pismeni zahtev nekog lica ili organizacije kojim smatra osiguranika odgovornim za posledice nedozvoljene radnje; 3) krivično gonjenje pokrenuto protiv osiguranika i 4) administrativni ili pravni postupak ili zvaničnu istragu u vezi određene nedozvoljene radnje osiguranika. Šteta podrazumeva odštete, presude, likvidacije, namirenja i troškove odbrane u sudskom postupku, ali ne uključuje: 1) građanske ili krivične novčane kazne ili zakonske penale; 2) penale; 3) iznos za koji osiguranik nije zakonski odgovoran i 4) stvari koje se ne mogu osigurati. Sistematskim tumačenjem definicije odštetnog zahteva i definicije štete dolazi se do zaključka da prema ovim uslovima osiguranja zahtevi svih trećih lica mogu biti obuhvaćeni pokrićem, pod uslovom da se ne ubrajaju u neku od pomenutih isključenih šteta. Međutim, isti uslovi sadrže čitav niz proširenih pokrića, među kojima je i pokriće zahteva po osnovu propisa o zapošljavanju, što znači da oni nisu obuhvaćeni standardnim pokrićem. Što se tiče zahteva akcionara, oni su obuhvaćeni zaštitom, ali postoji vrlo značajno ograničenje njihovog pokrića koje se odnosi na većinske akcionare, tj. na zahteve koje podnose lica koja direktno ili indirektno drže 30% ili više procenata od emitovanog i preostalog akcionarskog kapitala kompanije. Kada se radi o zaštiti poverilaca, oni se ne pominju iziričito, ali ako se ima u vidu da se među odstupanjima od isključenih internih zahteva pominju i „zahtevi podneti ili vođeni od strane likvidatora, stečajnog / prinudnog upravnika ili sličnog lica, bilo direktno ili derivativno u ime kompanije bez nagovaranja ili aktivnog učešća osiguranika ili kompanije”, može se izvesti tumačenje da se velikim brojem ovih zahteva obezbeđenja osiguravajuća zaštita velikom krugu poverilaca (Uslovi, Dunav osiguranje, čl. 3.4). Ipak, zbog neizvesnosti kojim se sve poveriocima uslovima osiguranja ovog društva za osiguranje obezbeđuje zaštita i radi izbegavanja mogućih sporova sa poveriocima, kao i u prethodno razmotrenim odredbama čija je sadržina, odnosno izraženo značenje ovde bilo predmet tumačenja odredaba uslova osiguranja, neophodno je da one budu pojašnjene odgovarajućim dopunama u uslovima osiguranja.

 

Dobra rešenja i nedostaci u regulisanju osiguranja od autoodgovornosti u novom Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju Srbije (ZOOS)

Novi ZOOS od 2009. godine je  doneo niz novih dobrih rešenja koja poboljšavaju položaj trećih opštećenih lica i osiguranika u obaveznom osiguranju od odgovornosti u poređenju sa rešenja koja je sadržao u toj oblasti ranije važeći Zakon o osiguranju imovine i lica od 1996. godine. Među tim pozitivnim rešenjima treba posebno istaći: 1. u slučaju pokretanja stečajnog postupka nad društvom za osiguranje zaključeni ugovori o obaveznom osiguranju autoodgovornosti ostaju na snazi do isteka vremena na koje su zaključeni, a sticanje prava oštećenog lica na naknadu štete iz Garantnog fonda vezano je za momenat kada je pokrenut postupak stečaja na društvom za osiguranje koje je bilo osiguravač štetnika, 2. naglašena je provera od strane Narodne banke Srbije usaglašenosti opštih uslova ovog osiguranja sa propisima i pravilima struke, 3. izvršeno je povećanje osiguranih suma i predviđeno je obračunavanje dinarske protivrednosti sume osiguranja po kursu na dan štetnog događaja, 4. prošireno je pokriće i u odnosu na štetu na stvarima koje služe za ličnu upotrebu lica koja se nalaze u vozilu i na štete trećem licu usled pada stvari; 5. učinjena je značajna promena u odnosu na predhodni Zakon o osiguranju imovine i lica kada je reč o utvrđivanju pojmu motornog vozila tako da je napušten metod nabrajanja motornih vozila koja su obuhvaćena obaveznim osiguranjem i nabrajanje vozila koja nisu obuhvaćena ovim osiguranjem, kao i vezivanje obaveze osiguranja za jednogodišnju registraciju, čime  je bio isključen iz osiguranja širok krug motornih vozila, 6. isključen je vlasnik iz kruga trećih lica samo za štete na stvarima, 7. ustanovljena je naknada „male štete” kojim se ubrza postupak naknade oštećenom licu, 8. ustanovljena je jednoobrazna polisa za teritoriju Republike, 9. obaveza za vozača da ima pri sebi polisu i da je predoči na zahtev ovlašćenog službenog lica, kao i da ima evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi, 10. ustanovljena je obaveza učesnika u saobraćajnoj nezgodi da popune evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi koji služi za naknadu male materijalne štete u slučaju kada policijski službenik ne vrši uviđaj saobraćajne nezgode, 11. ustanovljen je informacioni centar i regulisana je upotreba baze podataka iz informacionog centra o motornim vozilima, osiguranju i osiguravaču kod koga je vlasnik osigurao motorno vozilo i drugih podataka od značaja za efikasno ostvarivanje odštetnog zahteva u slučaju štete nastale upotrebom motornog vozila i 12. uveden je obavezni sistem bonus malus u tarife osiguranja i ustanovljen je registar štetnih događaja radi obezbeđenja podataka za primenu ovog sistema.
Novi ZOOS, međutim, sadrži i brojna rešenja kojima se sužava zaštita trećih oštećenih lica, pogoršava finansijski i socijalni položaj osiguranika ili sputava, pa čak i isključuje, slobodna konkurencija društava za osiguranje u ovoj vrsti osiguranja, o čemu su članovi Udruženja za pravo osiguranja Srbije već izneli svoja kritička razmatranja u većem broju objavljenih priloga Videti, na primer, priloge: „Nedostaci u načinu organizovanja Garantnog fonda i propisanim merama nadzora u novom ZOOS”, „Pozitivna i negativna rešenja u novom ZOOS”,  „Odnos društava za osiguranje i pravnih lica ovlašćenih za vršenje tehničkih pregleda u sprovođenju osiguranja autoodgovornosti i registraciji motornih vozila” (Revija za pravo osiguranja, br. 3/2010),  „Gubitak prava iz osiguranja autoodgovnosti preme novom ZOOS – sporna pitanja” (Revija, 1/2011) i „Pogled na neka nova zakonska rešenja neprimerena obaveznom osiguranju autoodgovornоsti” (Pravni život, br. 12/2010).
Jedno od najviše kiritikovanih rešenja novog zakona koje je razmatrano na Savetovanju odnosi se na  član 26. zakona, koji reguliše naknadu štete na licima. ZOOS je ovim rešenjem obavezao društvo za osiguranje da novčanu naknadu štete na licima utvrđuje primenim kriterijuma koje propisuje Vlada. Vlada je nedavno i donela takvu uredbu (Uredba o naknadi štete na licima, „Službeni glasnik RS”, br. 34/2010). U pitanju je odredba čija je primena od velikog praktičnog značaja. Rešenje je, inače, vrlo retko poznato u svetu, pa dakle, i u pravu EU – čijem usaglašavanju naš zakonodavac teži.
            Ovo rešenje našeg novog ZOOS otvara mogućnost deformacije opštih pravila obligacionog prava koja se uređuju isključivo zakonom (Zakonom o obligacionim odnosima), davanjem ovlašćenja Vladi kao izvršnom organu vlasti da bude legitiman da propisuje pravila o naknadi štete. Pored mešanja nadležnosti zakonodavne i izvršne vlasti, kod razmatranog rešenja pomešana su i ovlašćenja izvršne i sudske vlasti. Sud je jedini suveren da, sprovodeći zakon, konačno odlučuje o postojanju ili nepostojanju prava oštećenog lica na naknadu štete i da utvrđuje njenu visinu. Zbog toga je opravdan stav da su autori rešenja o kome je reč zanemarili, pored Ustava (podela nadležnosti na tri oblika vlasti), još i najmanje dva ključna zakona za rešavanje odštetnih zahteva: pomenuti ZOO kojim se uređuje nastanak i osnov odgovornosti za štetu, oblici prouzrokovane štete i određivanje prava na naknadu štete i Zakon o parničnom postupku u kome se reguliše postupak i ovlašćenja suda u određivanju odgovornosti i odmeravanju visine naknade štete.
Za definitivno regulisanje razmatranog pitanja, moguća su dva osnovna koncepta:
Prvi je da se dalje nastavi sa sužavanjem obaveznog građansko-pravnog osiguravajućeg pokrića automobilista i oštećenih lica i da se na račun tog smanjenja uvodi i proširuje posebno pokriće tzv. automobilske odgovornosti. Odredbe čl. 26. ZOOS i skup posebno uređenog pokrića za naknadu šteta na licima, koji je propisan Uredbom o naknadi šteta na licima, čini se da potvrđuju nameru zakonodavca da krene u ovom pravcu. Međutim, za uvođenje i sprovođenje ovog koncepta trebalo bi doneti, pored ostalog i poseban zakon o naknadi štete po osnovu tzv. automobilske odgovornosti (osnov za naknadu, vrste naknade, obim naknade) koji bi isključivo obavezivao automobiliste i poseban zakon o obaveznom osiguranju od automobilske odgovornosti. U jednom takvom konceptu, obaveza na naknadu iz obaveznog osiguranja automobiliste (vlasnika motornih vozila, vozača, držaoca motornog vozila) i njegovog osiguravača ne mogu se razlikovati, tj. njihove obaveze prema oštećenom moraju biti identične, te automobilista ne bi mogao imati na teretu još neki nepokriven rizik odgovornosti za naknadu štete kao građansko-pravni dužnik prema oštećenom licu, već je obaveza automobilista prema oštećenom licu ograničena isključivo posebnim zakonom o naknadi štete po osnovu automobilske odgovornosti.
Druga koncept, za koji se zalaže Udruženje za pravo osiguranja Srbije, jeste da ovo osiguranje zadrži u pokriću obaveznog osiguranog rizika ceo korpus građansko-pravnog pokrića, s tim da se ovom pokriću postepeno dodaju tzv. socijalna pokrića, socijalni rizici, prema žrtvama automobilskog saobraćaja (ranjive grupe lica, pešaci, biciklisti, stara lica i slično, što direktive EU permanento podstiču) i zato čini predlog da se čim pre pokrene procedura za usaglašavanje čl. 26. sa ovim konceptom, čime će se izbeći nepotrebna intervencija Ustavnog suda Srbije u oceni njegove ustavnosti i zakonitosti.
Ukoliko ostane na snazi čl. 26. ZOOS treba opravdano očekivati da će se oštećena lica u automobilskim nezgodama, zbog nepovoljnog položaja u koja  su njegovom primenom dovedena tako što su im sužena prava na zaštitu u odnosu na važeća opšta pravila ZOO o naknadi štete na licima, umesto da se za naknadu štete obraćaju društvima za osiguranje koja su osigurala odgovornost vlasnika vozila i drugih lica čija je odgovornost pokrivena obaveznim osiguranjem autoodgovornosti, tužbama obraćati osiguranim štetnicima, što će dovesti u pitanje svrhu ovog u ZOOS ustanovljenog obavenog osiguranja.
           

Prof. dr Jovan Slavnić, predsednik Udruženja

 

Kontakt:   

Copyright © 2006. All rights reserved.
Design: Intermex Software & Communications